Prava mera drskosti

Ružica Sokić – glumica od sto petlji: Lično ogorčenje nije prenosila na "glumački svet". Otkrila je i ko joj je bio uzor: Olivera Marković. Među filmskim rediteljima izdvajala je Dragana Kresoju, među televizijskim Aleksandra Đorđevića

UPOREDO s bogatom pozorišnom karijerom, Ružica Sokić je ostavljala dubok trag u filmskom i televizijskom životu. Ako bi sa celuloidne trake, kojim slučajem, bila izbrisana njena ostvarenja ("Marš na Drinu", "Zvižduk u osam", "Bokseri idu u raj", "Čuvar plaže u zimskom periodu", "Tesna koža", "Original falsifikata", "Tamna je noć", "Oktobarfest", "Već viđeno", "Zona Zamfirova" i drugo), ili popularne serije i TV drame ("Ceo život za godinu dana", "Samci", "Rađanje jednog naroda", "Majstori", "Ženski razgovori") - baština dvadesetog veka ostala bi siromašnija za mnoga, pa i antologijska dela.

Ali bilo je i dugih pauza. Tako je serija "Srećni ljudi" usledila posle više godina odsustvovanja sa malih ekrana. Teško je to podnosila, pa je devedesetih godina izjavila:

- Nosim u sebi permanentno nezadovoljstvo. Mnoge uloge su mi uskraćene, otete su. To što još igram, to je samo moja lična zasluga, jer sam se izborila za trajanje... Bežim od nezadovoljstva u sebi, hoću da emitujem pozitivnu energiju. Izbegla sam svet kafane, svet intriga, svega onoga što bi me kao ličnost ugrozilo. Prijatelje tražim izvan glumačkog sveta, po intuiciji.

Ipak, lično ogorčenje nije prenosila na "glumački svet". Naprotiv. Pre tri godine u svojoj knjizi sećanja, najveći deo literarnog prvenca posvetila je kolegama. Otkrila je i ko joj je bio uzor: Olivera Marković, s kojom je poslednji put igrala u "Sakatom Biliju". Sa iskrenim divljenjem, lirski je zaključila da je "čarolija Oliverine glume sadržana u prirodnom daru da nađe prave emocije za patnju, tugu, a da osmehu odredi širinu i radosti dubinu". Među filmskim rediteljima izdvajala je Dragana Kresoju, među televizijskim Aleksandra Đorđevića:

- Svoje najbolje uloge na TV napravila sam u njegovim režijama. Aca mi je pomogao da doziram pravu meru drskosti, raskalašnosti i nevinosti. Da nađem pravi izraz, da ga obojim emocijom i nadom. Na takvim zadacima se lako sklizne, ali srećom Aca je bio tu da pomogne da pronađem onu drugu stranu lica, humor i smeh.

Iako je i sama bila svesna da "leđa" ponekim umetnicima drži pripadnost određenom esnafskom klanu ili stranci, sa zadovoljstvom je isticala da, mada je učestvovala u protestima devedesetih, poslednjih godina se distancirala od "gluposti politike koja se pretvorila u otimačinu i glad neutaživu". Tim povodom, pre dve godine rekla je u razgovoru za "Novosti":

- Mediokriteti i poltroni, netalentovani, uvek su nastojali da se prišljamče političkim strukturama. Postajali nekakvi savetnici. Nekada je to bio sirotinjski poltronizam, sad je na visokom nivou. Blasfemija je uzimati umetnike za savetnike. U čemu mi njih da savetujemo? Zato preporučujem političarima da se oslobode bremena svog plemena. Mi, Srbi, rasuti na sve strane, šta smo drugo nego jedno pleme... Meni novac ništa ne znači, često igram besplatno. I nisam jedina. Lično, dovoljno mi je da mogu da platim lek, odem na letovanje i skromno putujem...

ZAVESA ZBOG SMEHA

- MISLIM da je smeh jedna vrsta treme. Jednom sam zbog njega čak dobila otkaz na radiju. Drugi put je zbog mog smeha pala zavesa. Gostovali smo u Berlinu s predstavom "Razvojni put Bore Šnajdera". Usred dijaloga s Brankom Plešom na scenu je izašla žena s buketom gladiola i rekla: "Izvinite, moram da žurim, otići će mi autobus. Pa da vam predam ovo cveće..." Toliko mi je bio komičan sam čin razbijanja pozorišne iluzije, da sam pala na scenu! A sa mnom i zavesa. Mesec dana sam se, kad god se toga setim, smejala: u tramvaju, na ulici, svuda - ispričala je za "Novosti" Ružica Sokić.